Sa sedištem u Los Anđelesu, njen osnivač Erik Perl [Eric Pearl] izazvao je veliko interesovanje vrhunskih lekara i istraživača širom sveta, uključujući i jednu od najboljih bolnica u Sjedinjenim Državama – Traumatološki institut Nivoa 1, Centar za povrede kičmene moždine i Univerzitetsku medicinsku školu.
Pre iznenadnog pojavljivanja netradicionalnih isceliteljskih moći, Erik je već 12 godina imao vrlo uspešnu kiropraktičarsku ordinaciju. U avgustu 1993. otkriva da je dobio blagoslov vrlo neobičnog „dara”. Posle 12 godina obavljanja tradicionalne kiropraktike, iznenada postaje prenosnik isceljivanja sasvim nove vrste: kanal kroz koji protiče isceljujuća energija.
Dok su ga putovanja suviše okupirala da bi i dalje održavao redovnu kiropraktičarsku praksu, kroz seminare i privatne seanse Erikov „dar” stalno je potvrđivan brojnim svedočenjima o tome da pomaže ljudima obolelim od raznih ozbiljnih poremećaja, uključujući maligne tumore, bolesti vezane za sidu, sindrom hroničnog umora, urođene fizičke nedostatake i deformitete kostiju.
Tokom 80-ih i 90-ih godina, Erik, koji je diplomirao sa zvanjem lekara-kiropraktičara na Klivlend koledžu za kiropraktiku u Los Anđelesu, vodio je jedan od najvećih centara za kiropraktiku na području Los Anđelesa. Veoma često nazivan i „kiropraktičarem zvezda”, imao je status vrlo uspešnog i poznatog lekara. Kao učenik poznatih majstora kakvi su dr Virdžil Krejn [Virgil Chrane] i dr Karl Klivlend Stariji [Carl Cleveland, Sr.], Erik Perl je bio jedan od nekolicine praktičara koji su, uz uobičajeni kiropraktičarski pristup, primenjivali i čiste, izvorne i gotovo izgubljene kiropraktičarske tehnike.
Kako u neformalnim tako i u kliničkim uslovima pacijenti (i lekari!) bili su svedoci isceljivanja koja su se dešavala tako što je Erik JEDNOSTAVNO DRŽAO RUKE U NJIHOVOJ BLIZINI.
Zašto baš ja?
Da sedim na oblaku i pretražujem planetu, tragajući za pravom osobom kojoj bih podario jedan od najređih i toliko traženih darova u univerzumu, ne znam da li bih baš posegao rukom kroz etar, upro prstom kroz ogromno mnoštvo ljudi – pastira, vlasnika prodavnica, pravednika i onih koji se tako osećaju – i rekao: „On! To je taj! Daj njemu!“
Pa dobro, možda se sve i nije odigralo baš tako, ali tako nekako se čini. Osim kada to nije slučaj: mislim, kada neko drugi ponudi sasvim drugačije i poprilično uverljivo objašnjenje. „O, ne” – mogla bi da utvrdi neka dobronamerna osoba, s nevericom posmatrajući moje sasvim očigledno nepoznavanje zakona univerzuma – „sasvim je očigledno da si to radio u svojim prošlim životima.” E sad, ono što hoću da znam jeste: kako su oni tako dobro upućeni u moje prošle živote, kada ja još pokušavam da shvatim ovaj svoj sadašnji?
Hajde da budemo realni. Proveo sam dvanaest godina stvarajući jednu od najvećih, ako ne i najveću kiropraktičarsku ordinaciju u Los Anđelesu. Imao sam tri kuće, mercedes, dva psa i dve mačke. I sve bi izgledalo savršeno da nisam pogrešno rukovao novcem i alkoholom, što je dovelo do okončanja moje šestogodišnje veze, događaja koji me je doslovno oborio s nogu na čitava tri dana. Prozak mi je pomogao da to prevaziđem. I to u priličnoj meri.
Šest meseci kasnije nalazim se na plaži Venis u Kaliforniji, sa svojom sekretaricom koja navaljuje da mi gatara na plaži gleda u karte. „Neću da mi tamo neka gatara na plaži gleda u karte”, rekao sam joj, potpuno uveren u to što govorim. Da je bila dobra gatara, ljudi bi odlazili k njoj; ne bi morala da vuče stočić za karte, stolnjak, stolice i prateću opremu po pretrpanom šetalištu pored plaže, gde je mogla da spopada lakoverne turiste i uvaljuje im svoju verziju njihove budućnosti, očekujući da joj plate za tu povlasticu.
„Upoznala sam je na zabavi i rekla joj da ćemo doći ovamo. Baš bi mi bilo neprijatno da nam ne pogleda u karte”, odgovorila mi je i dodala da žena gleda u karte za 20 i 10 dolara. Jedan pogled pravo u oči moje sekretarice uverio me je da bi svaki dalji otpor bio uzaludan. „Dobro”, promrsio sam i posegao za novčanicom od deset dolara, potpuno svestan činjenice da je to tačno polovina sume koja nam je preostala da platimo ručak. S osećanjem dužnosti uputio sam se ka toj ženi, seo u stolicu na sklapanje, dao joj njenih deset dolara i razmišljao o tome kako sam već gladan.
U zamenu za svoj novac dobio sam tumačenje sadašnjosti, vrlo lepo mada ne i vredno pamćenja, uživajući da me ta draga jevrejska Ciganka oslovljava sa „Bubala” (na jidišu: dragi). Kao da se naknadno setila, dodala je: „Ima još nešto čime se bavim, što se obavlja primenom aksijatonalnih linija. Linije meridijana vašeg tela povezuju se s mrežom linija naše planete, koje nas spajaju sa zvezdama i drugim planetama.” Rekla mi je da može to da uradi i da mi je, kao iscelitelju, to potrebno. Takođe mi je rekla da o tome mogu da pročitam u knjizi koja se zove Knjiga znanja: Ključevi Enohovi. Zvučalo je prilično zanimljivo pa sam je zapitao: „Koliko to košta?” Rekla je: „Trista trideset tri dolara.” Rekao sam „Ne, hvala.”
To je jedna od onih stvari na koje vas upozoravaju u večernjim vestima. Mogao sam već da čujem bombastične najave: „Jevrejska Ciganka na plaži Venis uzima 333 dolara od naivnog kiropraktičara.” Na ekranu se pojavljuje moja slika, s bleštavim natpisom „Naivčina”, a ispod nje: „...ubedila je lekara da joj do kraja života plaća dodatnih 150 dolara mesečno da bi palila sveće za njegovu zaštitu.” Osetio sam poniženje već zbog same činjenice što sam i pomislio da uradim tako nešto. I tako smo moja sekretarica i ja otišli, smišljajući način kako da izvedemo da nas dvoje ručamo za iznos od 10 dolara.
Pomislili biste da je tu kraj priče, ali čudni su putevi uma. Tu misao nisam mogao da izbacim iz glave. Zatekao sam sebe kako koristim poslednjih nekoliko minuta pauze za ručak da bih otišao do knjižare Drvo bodhi (Bodhi Tree), s namerom da brzo pregledam poglavlje 3.1.7. Knjige znanja: Ključeva Enohovih. U tom poglavlju govori se o aksijatonalnim linijama. Najveća lekcija koju sam tog dana savladao bila je da ako je ikada stvorena knjiga koju nije moguće pročitati na brzinu, onda je to bila ova. Ali dovoljno sam bio pročitao. To će me progoniti sve dok se konačno nisam predao. Razbio sam kasicu-prasicu i pozvao ženu.
Rad se obavlja u dva dana, dva odvojena dana. Prvog dana dao sam joj novac, legao na sto i slušao svoj um kako blebeće: „Ovo je najgluplja stvar koju sam ikada uradio. Ne mogu da verujem da sam dao 333 dolara nekoj sasvim nepoznatoj osobi da prstima iscrtava linije po mom telu.” I dok sam tako ležao, razmišljajući o tome na šta sam sve mogao da potrošim taj novac, iznenada me je preplavilo osećanje dubokog uvida, jer zatekao sam samog sebe kako razmišljam: „Pa već si joj dao novac. Mogao bi da prestaneš da budeš negativan i da se otvoriš za to nešto što treba da dobiješ.” Stoga sam tamo ležao – tih, spreman i otvoren. Nisam doživeo ništa. Apsolutno ništa. Ipak, izgleda da sam bio jedina osoba u sobi koja je to znala. I platio sam za obe seanse, tako da sam u nedelju došao na drugi deo. Međutim, te noći desila se najčudnija stvar. Nekih sat vremena nakon što sam zaspao, noćna lampa koja mi stoji pored kreveta – i koju imam već deset godina – uključila se sama od sebe, a ja sam se probudio s veoma stvarnim osećanjem da u mojoj kući ima još nekoga. Sa svojim dobermanom, mesarskim nožem u jednoj i omamljivačem u drugoj ruci pretražio sam kuću, ali nikoga nisam našao. Vratio sam se u krevet s neprijatnim osećanjem da nisam sam i da me posmatraju.
Sledeća seansa počela je umnogome kao ona prethodna. Ipak, ubrzo je postalo jasno da neće biti tako. Moje noge odbijale su da miruju. Obuzeo me je osećaj „poludelih nogu”, što se vrlo retko dešava usred noći. Ubrzo se to osećanje proširilo na ostatak mog tela, pomešano s gotovo nepodnošljivom jezom. Nisam mogao da uradim ništa drugo osim da ostanem i ležim na stolu. Iako sam želeo da skačem gore-dole i istresem tu senzaciju iz svake čelije svog tela, nisam se usuđivao da se pomerim. Zašto? Zato što sam platio svojih $333 i nameravao sam da iz toga izvučem najviše što sam mogao. Eto, zbog toga. Ubrzo je bilo gotovo. Bio je veoma topao avgustovski dan, a mi smo se nalazili u stanu bez klima-uređaja. Ipak, meni je bilo hladno, do tačke smrzavanja, zubi su mi cvokotali dok me je žena umotavala u pokrivač u kojem sam ostao nekih pet minuta, sve dok mi se telesna temperatura nije vratila na normalu.
Bio sam drugačiji. Nisam shvatao šta se dogodilo, niti bih mogao da bar pokušam to da objasnim, ali više nisam bio osoba koja sam bio pre četiri dana. Dovukao sam se do kola koja su nekako sama našla put do kuće.
Ostatka dana se ne sećam. Čak ne bih mogao ni da kažem da je bilo ostatka dana. Sve čega se sećam jeste da sam se sledećeg jutra našao na poslu. I tu počinje odiseja.
Imao sam običaj da posle tretmana ostavim pacijente da leže na stolu 30 do 60 sekundi, zatvorenih očiju, kako bi se opustili, a obavljena podešavanja došla na svoje mesto. Tog ponedeljka sedmoro od mojih pacijenata – od kojih su neki kod mene dolazili 12 godina, a jednom je to bila prva poseta – odabralo je upravo taj dan da me pita da li sam šetao oko stola dok su ležali. Neki su me pitali da li je neko drugi ulazio u prostoriju, jer im se činilo da nekoliko ljudi stoji ili šeta oko stola. Troje je reklo da su imali osećaj kao da ljudi trče oko stola, a dvoje je zbunjeno, u poverenju, reklo da su imali osećaj da ljudi lete oko stola.
Bavio sam se kiropraktikom dvanaest godina i još mi niko do tada nije rekao nešto slično. A sada je u jednom danu sedmoro ljudi ponovilo istu stvar. Nešto se događalo. Osim pacijenata, i zaposleni su primećivali promene: „Izgledate potpuno drugačije! I glas vam drugačije zvuči! Šta vam se desilo preko vikenda?” Sigurno da nisam imao nameru da im kažem. Odgovarao sam: „Ma, ništa”, istovremeno se i sam pitajući šta se to zapravo dogodilo tokom vikenda.
Pacijenti su mi govorili da osećaju gde mi se nalaze ruke još pre nego što ih dotaknem. Osećali su moje ruke čak i kada su bile udaljene – od nekoliko do trideset centimetara od njihovih tela. Provera koliko precizno mogu da odrede gde mi se tačno nalaze ruke postala je neka vrsta igre. Ipak, postalo je više od igre kada su ljudi počeli da bivaju isceljeni. U početku, isceljenja su bila u manjem obimu: bolovi, tegobe i slično. Pošto su pacijenti dolazili prvenstveno na kiropraktiku, najpre bih obavio potrebna nameštanja, a zatim bih im rekao da leže zatvorenih očiju dok im ne kažem da mogu da ih otvore. Dok su im oči bile zatvorene, minut ili dva prelazio bih rukama iznad pacijenata. Kada bi ustali i rekli da je bol nestao, pitali bi me šta sam radio. „Ništa. I ne govorite nikome”, postao je moj standardni odgovor. Međutim, to uputstvo bilo je efikasno otprilike koliko i parola Nensi Regan u akciji za borbu protiv droge – „Prosto recite NE!”
Čuvši za ova isceljenja, ljudi su uskoro počeli da dolaze sa svih strana, a ja pojma nisam imao o čemu se radi. Svakako, redovno sam se javljao ženi koja me je rekonektovala preko aksijatonalnih linija. „Mora biti da potiče od nečega što je već u vama. Možda ima veze s kliničkom smrću vaše majke u trenutku vašeg rođenja”, rekla je i dodala: „Ne znam ni za koga da je reagovao na ovakav način. Prosto zapanjujuće.” Zapanjujuće. Očito, to zapanjujuće značilo je da sam prepušten sam sebi.
Početkom oktobra počele su manifestacije. Držao sam ruke iznad kolena jedne pacijentkinje, koje ju je mučilo kao posledica bolesti kostiju preležane u detinjstvu. Kada sam sklonio ruke, koleno ju je manje bolelo. Moje ruke bile su prekrivene plikovima, sitnim plikovima koji su se zadržali tri do četiri sata. To se desilo više nego jednom. Kad god bi se pojavili plikovi, ljudi iz drugih ordinacija i kancelarija trčali bi da to vide. (Trebalo je da im naplaćujem ulaz.) A onda se desilo. Dlan mi je prokrvario. Ne šalim se. Bez potoka krvi, kao u starim filmovima ili Nešenel inkvajereru [National Enquirer], već više nalik na ubode igle. Ipak, krv je krv. „To je inicijacija!”, govorili su mi. „U šta?”, pitao sam. I opet, otkud su znali? Zašto ja nisam znao? Ko u stvari zna?
Potraga počinje
U novembru odlazim kod svetski priznatog vidovnjaka. Bez daha, izgubljen, upadam s pola sata zakašnjenja (kao i obično), sručim se na stolicu i pravim se da ne primećujem „pogled”. Znate već, pogled koji su usavršili analno retentivni i ubitačno tačni tipovi: pogled koji vas tera da se setite svake lekcije koju su vam očitali o tome da treba da dolazite na vreme, uz istovremeno preispitivanje vrednosti sebe kao ljudskog bića na osnovu ove jedne a ipak tako podozrive greške. Bio sam uveren da u svoje slobodno vreme piše peticije Kongresu da se u školski sistem vrati davanje packi zbog kašnjenja. Bio sam siguran da će ova seansa biti ćorak.
Vrlo poslovnim pokretom ruke raširio je karte, pažljivo izbegavajući da mu se na licu pojavi i najmanji nagoveštaj saosećanja ili topline. Pogledao je u karte, zatim me pogledao pravo u oči i upitao, pomalo radoznalo, a pomalo i prekorno: „Čime se bavite?” Pa, sad, ne znam kako vi, ali za 100 dolara na sat pomislio sam: „Ti si vidovnjak. Reci ti meni.” Suzdržao sam se da naglas ne izgovorim misao. „Ja sam kiropraktičar”, rekao sam, pazeći da ne odam previše informacija koje bi obojile njegovo očitavanje. (Kada smo zakazivali sastanak čak mu nisam rekao ni kako se prezivam.) „O, ne. Ima tu nečega mnogo većeg”, rekao je. „Nešto prolazi kroz vaše ruke i ljudi bivaju isceljeni. Bićete na televiziji”, nastavio je, „i ljudi iz čitave zemlje će dolaziti da vas vide.” To je bilo poslednje što sam očekivao da čujem od ovog čoveka. Zatim mi je rekao da ću pisati knjige. „Da vam kažem nešto”, oštro sam odgovorio, sa smeškom znalca, „ako postoji jedna stvar u koju sam siguran, to je da neću pisati nikakve knjige.”
Ja i knjige nikada se nismo slagali. Do tog trenutka, u životu sam pročitao dve knjige, od kojih je jedna bila bojanka. Ali život mi je pripremao nova iznenađenja. Vidovnjaci, iscelitelji i oni koji tvrde da kanališu uspevali su da me pronađu. Dolazili su iz svih krajeva zemlje, tvrdeći da im je u njihovim meditacijama rečeno da na meni treba da rade – ne primajući za to bilo kakvu nadoknadu. Moja ljubavna avantura s alkoholom svela se na povremeno druženje: jedna i po čaša vina uz večeru, i to s vremena na vreme. Niko nije bio više iznenađen od mene samog.
Najčudnija stvar tek je dolazila: moja zavisnost od televizije naglo je prekinuta. Zamenile su je, smem li da kažem, knjige. Nisam mogao da prestanem da čitam: istočnjačke filozofije, život posle smrti, kanalisane informacije, pa čak i susreti s NLO. Gledao sam, slušao i čitao, svakoga i svuda.
Noću kada bih legao da spavam noge su mi vibrirale. Ruke kao da su mi bile stalno „uključene”. Kosti moje lobanje takođe su vibrirale, a u ušima mi je zujalo. Kasnije bih čuo tonove, a u retkim prilikama nešto što je zvučalo kao hor.
To je to. Izgubio sam zdrav razum. Bio sam ubeđen u to. Svako zna da kada počnete da gubite razum čujete glasove. Moji su pevali. Čak u horu. Nije mi bilo dato da čujem lagano pevušenje, samotni glasić u daljini, čak ni manji crkveni hor. Ne, ja sam dobio ceo hor.
A moji pacijenti? Oni su videli boje: prekrasne, izvanredne plave, zelene, ljubičaste, zlatne i bele. I iako su svi bili u stanju da ih prepoznaju, svi su mi rekli da nikada nisu videli da se one manifestuju na takav način. Njihova lepota je izvan granica onoga što nam je poznato. Moji pacijenti koji rade na televiziji i filmu govorili su mi da takve boje ne postoje na zemlji i da čak uz korišćenje svih svojih postojećih tehnologija ne bi bili u mogućnosti da ih reprodukuju.
I, da, pacijenti su viđali anđele. E sad, anđeli su baš popularni, stoga na početku nisam obraćao mnogo pažnje na te priče o anđelima, sve dok ljudi nisu počeli s opisivanjem istih priča: isti anđeli, iste poruke, ista imena. Da se razumemo, ne govorim ovde o uobičajenim imenima kao što su Mihajlo ili Arijel, niti govorim o Mojsiju, Budi, iako je mnogo ljudi reklo da su videli Isusa. Ovde govorimo o imenima kao što su Parsilija ili Džordž. Džordž se, izgleda, pokazivao deci i onima koji su bili uznemireni mišlju da vide anđela. Jer, znate, Džordž se isprva pojavljivao kao šareni papagaj. A zatim je, kao što mi je posle redovno objašnjavano, odjednom prestajao da biva papagaj i postajao je vaš prijatelj. Džordž se kasnije pojavljivao kod ljudi u vreme stresa.
Prva osoba koja je videla Džordža bila je 11-godišnja devojčica po imenu Džejmi. Ona i njena majka došle su iz Nju Džersija zbog skolioze kičme, što je vrlo primetno narušavalo izgled ove inače veoma bistre i lepe devojčice. Prilikom završavanja seanse Džejmi je rekla svojoj majci i meni: „Upravo sam videla malog šarenog papagaja. Rekao mi je da se zove Džordž. A onda više nije bio papagaj. Čak nije bio ni životni oblik.” Životni oblik – e, baš su to reči za 11-godišnjakinju. „A onda je postao moj prijatelj.”
U sledeća dva do tri meseca nekolicina pacijenata rekla mi je da su videli Džordža, mada niko nije znao za njega, jer kao i s anđelima njihove opise i imena držim u tajnosti da ne bih uticao na tuđa iskustva. (Čak sam i u ovom tekstu promenio imena Džordža i Parsilije da bih zaštitio one koji ne znaju.)
Džejmina kičma se uglavnom, iako ne u potpunosti, ispravila posle treće seanse, nakon koje se vratila u Nju Džersi. Od tada sam s njom razgovarao nekoliko puta. Čini mi se da joj dobro ide. I, s vremena na vreme, čuje se s Džordžom.
Parsilija pak dolazi s određenim porukama. Prvo, vrlo često vam daje do znanja da ćete biti isceljeni. Nakon toga kaže vam da, s obzirom na to da ste isceljeni, treba da idete na televiziju i „proširite vesti”. Pretpostavljam da bi mogla da bude Anđeo za odnose s javnošću.
Prva osoba koja je videla Parsiliju bila je jedna žena iz Oregona, po imenu Mišel. Mišel je gledala intervju koji sam dao za NBC prilikom pojavljivanja u jednoj od ranijih tok-šou emisija. U to vreme imala je celih 39,5 kg. Patila je od sindroma hroničnog umora i fibromialgije. Nije imala apetita, a imala je bolove od samog gutanja. Bilo joj je teško da ustane sa stolice i sama ode u kupatilo. Da bi joj se bolovi bar malo olakšali, nosili su je iz kreveta i stavljali pod vreo tuš, čak do četiri puta svake noći. Ukoliko bi povela decu da posete njenu majku na sat vremena vožnje od Mišeline kuće, tamo bi morala da ostane u krevetu po tri dana da bi bila u stanju da se doveze kući. Očigledno joj nije bilo moguće da zadrži posao s punim radnim vremenom. A njeno šestogodišnje dete moralo je da pravi sendvič za trogodišnjeg brata: sendvič s maslacem od kikirikija.
Mišel, kao i većina mojih pacijenata, nikada nije videla anđela niti je čula glasove. Trebalo joj je tri dana da upamti anđelovo ime. Parsilija joj je rekla da će biti izlečena i da o tome treba da govori na televiziji. Posle nekih godinu dana zajedno smo gostovali u jednoj emisiji. Neprestano se smešila… i pustila je nekoliko suza. Težina joj je normalna, ten zdrav, stalno je zaposlena s punim radnim vremenom i redovno vežba. I, da, svako veče sprema večeru za porodicu. Nema više sendviča s kikirikijem.
Drugi pacijenti vide čoveka sede kose i belih brkova, u belom ogrtaču. Nekada se pojavljuje u odori i glava mu je pokrivena.
Debi iz Južne Kalifornije, majka troje dece, bila je prva koja je videla ovog anđela (njegovo ime još nam nije poznato). Marta 1995. godine ustanovljeno je da boluje od terminalnog raka pankreasa, onog istog koji je odneo život glumca Majkla Lendona. Rečeno joj je da ima još dva meseca života. Doživela je osećanje kao da je odignuta od tela, putovanje kroz tunel, videla je tirkizna i plava svetla, da bi odmah potom bila okružena belom svetlošću. Debi je videla čoveka bele kose u oba vida. Prvi put kada ga je srela imao je odoru i glava mu je bila pokrivena. Dotakao ju je po zglobu šake, šaljući mlaz energije kroz čitavo telo. Zatim joj se poklonio i otišao, ostavljajući je u prisustvu vrlo jasne a ipak neobične svetlosti, ispunjene dobrodošlicom. Suze su je preplavile. Zatim se našla u tunelu, kako putuje galaksijom, osećajući kako ta „stvar” napušta njeno telo kroz stopala i glavu.
Do njene druge ili treće seanse Debin tumor, koji nije bilo moguće operisati, već je nestao 80%. Posle otprilike osam meseci lekari su joj savetovali da se podvrgne operaciji i ukloni preostalih 20%. Neposredno uoči dana ugovorenog za operaciju došla je na još jednu seansu. Posle dan i po vratila se u bolnicu s očekivanjem da bude operisana. Nakon niza testova, poslali su je kući. Bez operacije. Očigledno, za dan i po od seanse njen tumor je bio potpuno nestao. Ostao je samo ožiljak.
Zanimljiv usputni podatak: Debi se u novembru vratila na još jednu seansu. Tokom seanse osetila je kao da joj kapljice vode padaju po desnoj strani lica. Nakon toga čovek bele kose i belih brkova ponovo se pojavio, noseći ovaj put dugačak beli ogrtač koji je lepršao na vetru. I onda je jednostavno odleteo.
Pacijenti takođe često vide kako su okruženi lekarima u belim mantilima koji se međusobno savetuju u vezi s njihovim izlečenjem. Mogu se videti kako pričaju u krugu, a ipak ih je nemoguće čuti. Redovno se pojavljuje mlada Amerikanka indijanskog porekla, koja vam stavlja na čelo kožnu traku sa svetlucavim četvrtastim ukrasima. Takođe, često dolazi i mladi Amerikanac indijanskog porekla i boravi u sobi. (Još nismo sigurni da li je poglavica ili šaman.) Još jedan od posetilaca je veoma visok, prelepi anđeo, obično opisuju da je visok 2,44, 2,74 ili 3,05 metara, s dugim krilima gustog perja, koja se prelivaju u talasastim redovima. Rečeno mi je da stoji iza mene, ruke su mu oko mog struka, naginje se preko mog desnog ramena i u tišini vodi moje ruke. Mnogi od ovih anđela izgleda da imaju svoje vlastite, posebne mirise: cveće, mirišljive štapiće i biljke – naročito ruzmarin.
Zatim je došao Džered. Džeredu je bilo četiri godine kada ga je majka prvi put dovela. S protezama na kolenima koja više nisu mogla da ga drže, očima koje su istovremeno gledale u dva različita pravca, pri čemu nisu bile u stanju ni na šta da se fokusiraju. Reči mu više nisu izlazile iz usta, i u usnoj je duplji postojao samo beskrajan tok pljuvačke. Džeredova svetlost bila je svedena na prazan izraz lica koje jedva da je odavalo tračak prekrasnog bića koje je tu nekada obitavalo.
Džered je gubio mijelinski omotač na mozgu, na putevima nervnih impulsa. Dnevno je imao oko pedeset grand mal napada epilepsije. Uz pomoć lekova broj napada smanjen je na 16 dnevno. Dok je ležao na stolu, nepokretan i gotovo bez ikakvog izraza na licu, njegova majka je govorila o tome kako je u poslednjih godinu dana bespomoćno posmatrala njegovo ubrzano propadanje. Kada ga je dovela prvi put, shvatila je da to više nije isto dete koje je nekada znala, već nešto što je mogla samo da opiše izrazom „ameba”.
U toku Džeredove prve seanse, kad god bi mi ruka prišla levoj strani njegove glave, osetio bi njeno prisutstvo i krenuo da je dohvati. „Pogledajte, zna gde vam je ruka. Pokušava da je dohvati. To nikad ne radi”, skrenula mi je pažnju njegova majka, iznenađeno i s nadom. „To je mesto gde nedostaje mijelin”, dodala je. Džered je do kraja seanse postao toliko aktivan da je majka morala da sedne do njega na sto, nežno ga držeći za ruke i pevušeći dečije pesmice, kako to samo majke mogu. Njihova omiljena bila je „Svetlucaj, svetlucaj malena zvezdice”. Na dan Džeredove prve seanse, ti fizički razorni napadi su prestali. U potpunosti.
Druga seansa prošla je tako što se hvatao za kvake na vratima i pokušavao da ih okrene. Vid mu se poboljšao i mogao je da se fokusira na objekte. Na izlasku iz ordinacije pokazao je na cvetni aranžman u prostoru za prijem pacijenata i uz osmeh rekao: „Cveće.” Nije bilo nikoga u prostoriji ko nije zasuzio.
Te su noći zatekli Džereda kako ponavlja slova s Vanom Vajt [Vanna White], dok je gledao Točak sreće. A pre nego što je otišao na spavanje, ovaj nekada nemi heruvim pogledao je svoju majku i rekao joj: „Mama, pevaj mi.” Posle pet nedelja Džered se vratio u školu. Na igralište. I hvatao loptu.
Da li je Džered video anđela? Nikada to nije rekao, ali ja znam da jeste. Ovaj ga je po sat vremena vozio na tretmane i nazad, sedeo pored njega na stolu, nežno ga držao za ruke i s ljubavlju mu pevušio „Svetlucaj, svetlucaj malena zvezdice”, kako to samo anđeli mogu.
Ispostavilo se da sam odgovore morao da potražim unutra. Osnovna briga bila mi je što nisam mogao da predvidim kako će neko reagovati pa stoga nisam mogao da dajem nikakva obećanja, a kao drugo, to što sam imao nepredvidljive uspone i padove u energiji, koji su trajali od tri dana do tri nedelje.
Oduvek sam bio preduzimljiva osoba sposobna da ostvari sve što bi naumila. Dok su drugi imali običaj da stanu i razmisle, ja sam više voleo da dominiram, manipulišem i kontrolišem razne ishode situacija. Prepreke koje su drugima bile nesavladive meni su bile nevidljive, stoga bih se samo usmerio napred i završio sve što treba. Najnepodnošljivija izreka na svetu za osobu kao što sam ja bila je: „Desiće se ono što treba da se desi.” Desi, mesi. Ako sam želeo da se nešto desi, učiniću sve da do toga i dođe i nemojte da mi se na putu nađe neki fatalista. Stoga možete da zamislite moje iznenađenje kada mi je svanulo i kad sam shvatio da, ukoliko želim da se isceljenja ubrzaju, moram da se sklonim s puta i prestanem da usmeravam, da načinim korak unazad i dozvolim višoj sili da me vodi. „Ko to govori?”, pomislio sam. Nije moguće da sam to ja.
Ali to je bila istina. Ne samo što je energija znala kuda treba da ide i šta da radi bez i najmanjeg uputstva s moje strane; što sam se više uklanjao s puta, to je odgovor bivao snažniji. Neka od najsnažnijih isceljenja desila su se kada sam razmišljao o spisku stvari za kupovinu. Kakva drskost!
Primaj, nemoj da šalješ.
Ko je to rekao?, pitao sam se, pretražujući najskrovitije kutke svoje glave, kao da sam unutar nje stvarno mogao da vidim nešto. Namerili ste se na pogrešnu osobu za tu vrstu saveta. Moj ego se još uvek oporavljao od tog „skloni se s puta i pusti višoj sili da vodi”. Kako ću obaviti isceljenja na ovim ljudima ako im ih ne budem slao?
Primaj, nemoj da šalješ.
Čuo sam te i prvi put. A sad, odgovori mi na pitanje, uzvratio sam mentalno.
Tišina.
(Tišina ponekad stvarno ume da me iznervira.)
Otišao sam da radim sa sledećom pacijentkinjom. Nadajući se da joj ne činim ništa nažao i zahvalan što ne može da vidi oklevanje i nesigurnost mog uma, započeo sam s dlanovima otvorenim kod njenih nogu. Primao sam od pacijentkinje kroz svoje ruke. S nebesa sam primao kroz vrh glave. Bilo je lepo, ispunilo me je skromnošću i zbunjivalo me. Bilo mi je čudno. A onda sam video da pacijentkinja reaguje. I bio sam siguran da je dobro.
U tom trenutku zaista sam se sjedinio s konceptom koji sam priznavao ali još nisam u potpunosti razumevao: nisam ja taj koji isceljuje, isceljuje Bog, a iz nekog razloga – bilo da sam katalizator ili sredstvo, pojačivač ili onaj ko doprinosi intenzitetu, sami izaberite izraz koji vam odgovara – ja sam pozvan da budem u toj prostoriji.
Seansa se završila. Pacijentkinja je videla iste veličanstvene boje i čula iste izvanredne tonove koje su čuli i videli i drugi pacijenti. I ona je videla dva anđela za koje često kažu da su prisutni tokom isceljivanja. Njen problem, mešavina sindroma hroničnog umora, fibromialgije i kolitisa – sve je nestalo posle te seanse. Iako joj nije neposredno ugrožavalo život, upravljalo je njenim životom poslednjih osam godina. Ustala je sa stola i rekla: „Hvala vam.”
Odgovorio sam: „Ne zahvaljujte meni. Nisam ja to uradio”. Ne razumevajući, rekla je: „Naravno da jeste. Ne bi se desilo da niste držali ruke iznad mene.”
Pomislio sam – možda ta osoba koja je sedela na onom oblaku i nije toliko pogrešila. Možda sam odabran da mi bude dat ovaj dar zato što ne nosim odore i turbane, zato što ne kačim tapiserije i ne palim mirišljave štapiće, i zato što ne hodam okolo bos, jedući štapićima činije blata. Možda je to zato što sam dostupan i govorim na jednostavan način. Ili možda zbog toga što imam sposobnost da smislim šašave načine da objasnim stvari koje i sam tek počinjem da shvatam.
„Ovako stoje stvari”, objasnio sam joj, tražeći usput lako razumljivu analogiju koju bi mogla da shvati ova mlada devojka, čiji se koncept sinhroniciteta svodio na to da je naziv moje ulice, gde se nalazila ordinacija, i njene omiljene tv serije isti – Melrouz plejs. „To je kao da si popila božanstvenu toplu čokoladu... i zahvaljuješ se cevčici.”
Nasmejala se.
Mislim da smo oboje shvatili.
Erik Perl je gostovao u nacionalnim programima kao što su Lizina emisija, Seli Džesi Rafael, Druga strana i drugi. Svedočenja njegovih pacijenata o isceljenjima dokumentovana su u šest do danas izdatih knjiga: Topla čokolada za mističnu dušu, Pileća supa za dušu isceljenu alternativom, Još tople čokolade za mističnu dušu, Topla čokolada za mističnu tinejdžersku dušu, Jeste li spremni za čuda s anđelima? I Erikovoj vlastitoj knjizi: Rekonekcija: Leči druge, izleči sebe (u izdanju Hej hausa).
Erik Perl